Da je atomska bomba pogodila Vlasotince, kao što je nekada pogodila Hirošimu i Nagasaki, ono bi imalo veće šanse da se oporavi nego od ove nesreće koja njime vlada poslednjih tridesetak godina, a naročito poslednjih deset.
Vlasotince je bila lepa čaršija. Vlasina, sa peskovitim obalama i vrbacima, nudila je detinjstvo slično onom iz priča o Tomu Sojeru i Haklberiju Finu – junacima iz lektire sa kojima činovnici Opštine Vlasotince, izgleda, nisu imali prilike da se sretnu. A, boga mi, sumnjam da su i oni iz Leskovca za njih čuli, iako je to pogolema čaršija. A kad još malo razmislim dolazim do samog vrha naših popečitelja.
Kruševica od raja do pakla
Na nekih sedam kilometara od varoši nalazi se selo Kruševica. Osamdesetih godina to je bilo poznato izletište gde su ljudi iz Leskovca i Vlasotinca provodili vikende kupajući se u čistoj reci i roštiljajući u topolnjaku. Kupalište se zvalo Orače. Bilo je tu i stene ispod koje je dubina dosezala tri metra, brzaka iznad i rečnog ostrva nizvodno. Seljaci su, kada bi išli na imanja s druge strane reke, gazili vodu, jer mosta nije bilo.
Godine 1987. čitav sliv Vlasine pogodila je strašna poplava. Uzrok je bila erozija koja je napravila prirodnu branu; voda se nakupila i potom jurnula svom silinom.
Bilo je to vreme kada je još uvek bilo sveta po selima, a pismenih ljudi po državnim institucijama i institutima. Kako je Vlasotince bilo katastrofalno pogođeno, ujedinila se cela tadašnja Jugoslavija skupljajući pomoć. Mi smo u školi dobijali TOPS koji nam je poslao Fikret Abdić, a varoš je dobila autobus marke TAM na kojem je pisalo: „Vlasotincu od Maribora“.
Kada je došao rat, sa autobusa je skinut natpis o tome ko ga je poklonio, a ubrzo je i sam autobus završio negde u starom gvožđu.
Bilo je to početkom devedesetih, kada još nismo znali za termin „Ćaci“, ali su oni već polako počinjali da otimaju naše živote.
Da se vratim reci Vlasini, selu Kruševici i mestu Orače.
Bilo je tu ribe i rakova, pa je moglo da se bira: da li ćeš da loviš u Vlasini štapom ili rukama u rečici koja se u nju uliva – koja se nekada zvala Jankova ili Kruševačka reka. Onda su je „Ćaci“ preimenovali u Bezimeni potok, kako se danas može pročitati na saobraćajnom znaku. Kolika je to ćacijada govori i to što među južnosrbijanskim toponimima gotovo da i ne postoji reč „potok“. Govorilo se reka, voda, vodešljak, vodurina – kako god je kome padalo na pamet. Ali „potok“, od starina, mislim da nisam čuo. Možda su me godine pojele pa sam i zaboravio.
Iznad Oračeta nalazio se taj topolnjak gde je narod provodio vikende, a fudbaleri seoskog kluba „Sloga“ tokom sezone igrali utakmice na terenu punom kamenja. Tada bi se spustilo i staro i mlado da bodri svoj klub, pa bi čitavo selo ličilo na svetkovinu.
To mesto zove se Prudina.
Topola odavno nema. Nestale su u poplavi, a novima nije data šansa da izrastu.
Pojavili su se neki ljudi koji su, bez ikakvih papira i dozvola, uzurpirali obale, otimajući Orače od meštana. Zatim su počele da niču i vikendice – na zemlji koja je u nadležnosti „Srbija voda“.
A iznad njih, ostavljena je gomila asfaltnog šuta kao privremena deponija.
Na zemlji koja neformalno pripada meštanima sela Kruševica koje niko ne zarezuje.
Srbija bezvode
Valjda su te „Srbija voda“ nedostiže, kao i Zamak za onog nesrećnika geometra K. iz Kafkinog zamka, a što Ćacad ne može da sklaviri jer tamo nema onih koji prodaju cigle da bi se ugradili u izgradnji tog zamka.
I nakon poslednjeg skandala samouništavanja izgradnjom Berlinskog zida na Vlasini, pricvrčali su neki lokalni miševi, ili poganci, kako se kod nas vikaju, da gi neki brani. Eto tih iz „Srbija voda“. Šalju nekog šiljibajzera da izlupeta par naučenih reči o stogodišnjim vodama. Apsurd je što se predviđa stogodipšnjica bez vode.
A gde su tu meštani?
Oni:
koji su dali građevinsku dozvolu i lokacijske uslove,
koji su objavili javnu raspravu tako da je niko ne čuje, jer ko ima vremena da pretražuje opštinske sajtove dok mi odlučujemo o ratu između Irana i Izraela,
koji su radili projekat,
koji su imali uvid u projekat,
koji su izvodili radove – firma iz Vlasotinca koja se zove HSV,
koji su nadgledali radove,
koji su sve vreme posmatrali,
kojima ne smeta što se dave u fekalijama.
I da ne nabrajam dalje.
Džaba ti sve
Ta ista firma HSV gradila je i mini-hidrocentrale na reci mog detinjstva, Bistrici. Uništavali su rečno korito, razbijali stene, i na kraju se odustalo od trećeg postrojenja. Reka više ne može da se vrati u prvobitno stanje. Vlasnik HSV-a je napunio džepove.
Pitam se da li je tom čoveku ikada palo na pamet da se njegov život bliži kraju — što je i prirodno. I šta će sa tim novcem? Šta ostavlja iza sebe? Pustoš.
Jer čovek, ma gde otišao i koliko god para imao, ostaje isto: želudac u kojem ima oko 350 mililitara HCl-a, dosta masnih naslaga od prejedanja i sve to strpano u neku nemačku mašinu koja vozi isto kao što bi vozila i magareća zaprega.
Profesor ne može biti svako
Prošle godine bio sam blago zatečen kada mi je jedna medicinska sestra rekla da je na televiziji Informer gledala profesorku srpskog jezika kako napada studente. Našao sam emisiju i osetio se sramno. Znam tu ženu. Išli smo zajedno u gimnaziju. Ona, prosvetni radnik, napada decu koju je nekada učila.
Jednom je jedan profesor, Miloje Pavlović, rekao pred svojim đacima:
„Pucajte, ja i dalje držim čas.“
Drugi, profesor etike Miloš Đurić, kada je odbio da potpiše Apel srpskom narodu koji su tražile kvislinške vlasti, rekao je svom kolegi:
„Lako je tebi. Ti u diple sviraš, a ja etiku predajem.“
Srbija danas ima i takvih profesora. Ima ih i na jugu. Teško je opstati među onima koji predaju srpski jezik, a da im kroz obrazovanje nije ostala nijedna reč iz Okovanog Prometeja ili naše epske poezije, koja je ravna Homerovoj.
Ovih dana Berlinski zid dobija svoje poslednje konture. Reka je porobljena. Narodu ostaje da nađe načina da je oslobodi. Ona ga je othranila, pored nje se doselio. Bitka za Vlasinu protežira pitanje refernduma koje predstavlja vrhunac demokratske svesti. Stvoren je inicijativni odbor i zahtev za referndumom je prosleđen opštini.
Tim istim ljudima koji su prvo trebali da organizuju referendum pa onda, na osnovu stava građana, donesu odluku. Trebali su možda i pitanja da postave da li ste za to da se kupe mobilno prenosive brane koje se lako postave prilikom povećanja nivoa reke? A možda i dali ste za to da se organizuje neki vidi obuke iz oblasti civilne zaštite oko organizacije stanovništva u slučajevime elementarnih nepogoda tipa poplava?
Idiokratija ili Ćacikratija
Ali da se obratim onim najmlađima koji ništa nisu krivi zato što njihovi očevi razum nemaju.
Deco draga, njihov mozak je zarobljen neznanjem.
Nekada je Vlasotince imalo svoje vino. Seljaci su satima čekali u redu da im Podrum otkupi grožđe.
Nekada je Vlasotince imalo fabriku montažnih kuća, za koje je sirovina bilo drvo.
Nekada je Vlasotince imalo jednu od najlepših reka na jugu Srbije–Bistricu, sa visokim vodopadima, pastrmkama i rakovima.
Uhvatite očeve, babe, dede, kumove i komšije za ruku i pitajte ih: zašto su vam prokockali život?
Glupost i neznanje nisu opravdanje.
Školovani i pametni postoje da bi se pitali.
Uzmite stvar u svoje ruke – ali nemojte biti Ćaci.
Znanje vrti tamo gde ni burgija ne može.
I za kraj organizujte jedno javno gledanje filma Idiokratija koja postaje naša stvarnost.
Nisu Ćacad oni koji školu ne završe, već oni koji ništa ne znaju i niti šta žele da nauče, ali bi da pokradu diplome.
Оставите одговор