Био сам дете. Прво чега се сећам је да је отац у печалбу. И отац мога оца је био печалбар. И отац моје мајке. Тамо је научио да пише и чита. Био сам и ја печалбар.
Први пут као четрнаестогодишњи дечак. Био сам висок свега 143 центиметара и нисам имао довољно килограма да би ме примили у средњу војну школу.
Али је било довољно за печалбара. Двадесетак година после тога опет сам се обрео у печалбу. Било такво неко време где је тешко било јавно говорити своје мисли у малој средини. Остао сам без посла и уместо са мојим ђацима радио сам са мојим мајсторима.
Наравно ја сам био њихов ученик и радник. Али Учом су ме звали. Реч Уча се тада још увек поштовала чак и када сам им приносио шта год да су тражили.
Црнотравско-власотиначки крај је брдскопланински. Кукуруз је био до струка, пшеница слабо родна да исхрани гладна уста, тако да смо имали само раж и кромпир.
Мењали бисмо га са моравцима за нешто пшенице. Били смо осуђени на печалбу.
Прва мајсторска знања су учили од македонаца још крајем осамнаестог века.
Радили су као зидари, дунђери, циглари, пинтери… Ишли су у бел’ свет и враћали би се кући. Одлазили би кад снег окопне, враћали би се пре него што падне.
Једина веза са њима били су вашари на којима би сретали по неког ко је већ тамо, и он би преносио абер укућанима.
Некада укућани свог печалбара не би видели и по целу годину. Био сам дете када је у нашу кућу од блата дошао неки мршав, измучен и у браду урастао човек.
Плакао сам. Хтео је да ме загрли и пољуби а ја странца нисам познавао. Био је то мој отац.
После другог светског рата по селима је кренуло описмењавање. Али домаћицама поред свих обавеза је било потребно по месец дана да напишу неколико редова.
Слова, невешто писана мастиљавом оловком и кривудавим рукописом, нису личила на слова. Писма су била кратка и служила су више да се подели јад и каже да је кући све у реду.
Када смо ми, чколарци, пошли у школу онда смо ми били ти који су задужени за писање. Док би овце мирно пасле, седели бисмо испод неке букве и писали оно што би нам диктирали.
Мајке су преузимале терет у кући, радиле све пољопривредне послове, чувале децу, музле стоку а чим би се назирали први брчићи преузимали бисмо одговорност мушке главе све док нам снага не порасте, па ајд’ у печалбу. И тако у круг.
Многи од нас су временом постајали познати предузимачи. Зидали су градове и држали циглене по целој бившој Југославији али су се као ластавице увек враћали тамо одакле су кренули. Многи нису више међу нама.
Узимала их је смрт: од везаних црева, капљице кад би туга била преголема, од грудобоље због влажних стаја и шупа где смо све спавали, гутале су их реке које смо газили…
Не знам да ли ће некоме ова писма данас бити интересантна. Свет се променио. Путеви којима смо ишли у печалбу давно су зарасли. Села трњем прогутана.
Али у Јужној Србији и даље људи иду у печалбу. И више се не враћају.
Када сам напустао кућни праг и полазио у средњу школу далеко у град отац ми је рекао Сине, пиле када излети из гнездо више се не врта.
Он се увек враћао и враћао… ма колио далеко одлазио… Данас, данас се више нико не враћа.
Али једно знам: где год отишли увек ће бити печалбари. Печал-печалба-печалбар значи туга.
Ова писма посвећујем свим печалбарима.
Мирослав Младеновић Мирац
Оставите одговор