Video sam cveće u uglu laboratorije hitne pomoći. I ispod njega kesa sa čokoladnim bombonama. Napravio sam se da nisam primetio. Pomislih, neko od udvarača mojih saradnica. Ništa nisam pitao. Bio je zaista lep buket. Nasmejao sam se, u sebi. Seto sam se jednog od svojih silnih buketa. Bio sam na stažu. Imao sam diliveri boja, kolegu, koji je čak i kačket namestio naopačke da bi bio ubedljiviji, odneo buket i bila je to injekcija u drvenu nogu. Što bi se reklo u pesmi Bjelog dugmeta, zadnji romantik na ovom svijetu sto se sporo krece i ceka raj, a Milojko Pantić, lopta je otišla nebom pod oblake.
U hodniku hitne, na šalteru za prijem, primećujem isti takav buket.
Majku mu, pomislih u sebi, pa nije ovaj toliki šarmer da svom ženskom svetu Centra hitne pomoći deli cveće?
I dešavalo se to nekoliko puta, a nikako da uhvatim Don Žuana. Naravno, glupo mi da pitam.
Dok jednom, sasvim slučajno, mi neko nije doturio čokoladne bombone držeći buket cveća u rukama.
Pita, gde su mi devojke.
Pa ja Don Žuana znam.
Zapravo nije nikakav Don Žuan već ćovek koji redovno dovodi brata na dijalizu.
Omanji, sede kose, godina oko šesdesetak, sa očima dobrote nalik onima zbog kojih ste voleli glumca Robina Vilijamsa. Svaki drugi opis je suvišan.
I u hitnoj, gomila bolesnog sveta. Uglavnom starijeg. Kola hitne pomoći stižu kao na traci.
Ima onih koji viču; koji se previjaju; koji se osećaju neispoštovanim; roditelja koji krive ljude u belom zbog neažurnosti jer su im deca, opijena od svačega, dovežena u besvesnom stanju; ali i onih koji ćute čekajući da red dođe na njih, jer tako valjda treba. Ti uvek najgore prođu. Kao i uvek u životu.
Ima i onih po koje niko ne dolazi i po nekoliko dana. Sede u hodniku, čekajući nekog brata, koji samo što nije stigao, ali auto mu se negde pokvario.
I s druge strane su oni u belom.
I među njima ima bolesnih, mlađih, starijih… Prozivaju, previjaju, šiju, bockaju… i svi do jednog umorni i iscrpljeni. I nad njima obično ima neki pop u belom koji viče, preti…
I u tom sivilu pojavljuje se čovek sa nekoliko buketa cveća.
I ostavlja ih redom, darivajući uz njih i čokoladne bombone.
Dugo je on tu. Vozi brata na dijalizu koji je po godinama, tu negde, kao i on.
Pušimo ispred. Brat se ljuti na njega zbog duvana . Priča mi da je nekada i on radio u laboratoriji, u IMT-u Rakovica, ispitivali su kvalitet ulja. I da je onda morao da da otkaz zbog brata. U tom trenutku stiže vozilo hitne pomoći. Izlaze momci i iz auta i izvlače stariju ženu za koju ću kasnije saznati da joj je 92 godine. On se prihvata za kolica, pomaže bolničarima. Brat ostaje napolju u kolicama čekajući da dođe vreme za dijalizu. I tako to radi stalno. I tako godinama…
Jednom, obuzet poslom nisam primetio kad je ušao. Doneo nam je punu kesu trnjina. Kaže da je pomagao nekom prijatelju nešto na placu i kada ih je video nije mogao da ih ne nabere. Brao ih je tri sata i doneo nama. Da se okrepimo. Bilo negde oko tri kile.
Ja sam dete sa sela i znam šta nam je trnjina značila u zimskim danima kada bi otišli na sankanje ujutru pa bi nas bog zaboravio dok ne padne noć. Jeli bismo sa žbunova i mokri nastavljali da se spuštamo niz padina i slogova. Ali, mladim devojkama trnjina ništa ne znači. Uzeo sam par čaša, i negde u toku noći odneo koleginicama internistima. Bilo gužve, one premorene, i hteo sam više da napravim fazon nego da ih poslužim, očekujući da ne znaju one ništa o trnjini. Rekoh, neko dobija piće, a neko ovo. Ali prevario sam se. Obradovale su se. Još je bilo da sam jednoj doneo, a drugoj ne, pa sam morao da ispravim grešku.
Posle dežurstva, otišao sam kući. Kakav se u takvim prilikam ide. Sutradan, zaboravili na trnjine. Trosatni trud branja sa bodljikavog žbuna je ostao neispoštovan. Nisam ih stavio u kancelariji da se prosuše kako sam planirao i da od njih pravimo čaj. Posle dva dana već je bilo vinskih mušica i završiše u smeću.
Ali novi buket cveća i kesu čokoladnih bombona sam opet našao u laboratoriji.
Na prijemnom šalteru sestre su vadile stari buket i postavljali novi.
Nije to bilo ničeg više od sitne zahvalnosti i pažnje u vremenu kada je homo homini lupus est.
Оставите одговор