Farmaceutski fakultet kao samostalna ugostiteljska radnja

Nepresušno srpsko obrazovanje

Ovaj tekst čuči nekoliko meseci zbog autocenzure.

Davno struci posvetih dva teksta: http://www.sasamladenovic.com/farmacija-struka-koje-vise-nema/

https://www.sasamladenovic.com/farmacija-struka-koje-nema-nastavak/

Piši – briši, pa opet piši. Da nekog ne povredim, jer neugodna su vremena. A u takvim šugavim okolnostima čovek mora da se prilagođava da bi preživeo. Slomom domaće farmaceutske industrije i uništavanjem apotekarskih ustanova, ljudi su ostali bez posla i primorani su da zauzimaju mesta i na privatnim farmaceutskim fakultetima, ili SURO-ovima, kako ih ja nazivam, jer između staničnih bifea i njih – nema nikakve razlike.

I juče mi koleginica pošalje poruku: „Evo konkurencije“, i sliku:
Još jedan privatni farmaceutski fakultet.

Pitao sam ko je osnivač, a onda mi je poslala i spektakularnu biografiju koju možete pročitati na sledećoj slici.

I šta bi bilo da su domoroci pojeli doktora

Da se razumemo, to što je diplomirao i masterirao na Megatrendu, fakultetu koji je u međuvremenu ugašen, a onda i farmaciju u Bijeljini, ne mora da znači da je ovaj fakultet loš. Možda kolega ima preduzetnički dar da prepozna najbolji kadar, možda dovede eminentne profesore iz inostranstva, možda ponudi studentima neki način upijanja znanja koji ovde ne postoji. Sve je to moguće, i da ne ispadne da osuđujem njega – ja osuđujem nadležne koji olako daju dozvole da fakulteti niču kao pečurke posle kiše, a da ne pitaju struku. Krivim i struku kojoj se plaća godišnja članarina po komorama da se, valjda, nečim bavi.

Dakle, nema veze što je momak doktorirao na nekom privatnom fakultetu za koji nisam čuo – izabran je na Ekonomskom institutu (biografija je odatle), za koji sam čuo, i sada ambiciozno grabi ka još jednom doktoratu na Univerzitetu u Kragujevcu.

Tužni Univerzitet u Kragujevcu, oko koga kola priča da kada je neki Šumadinac preživeo avionsku nesreću u afričkoj džungli, našli su ga domoroci i, kada su čuli da je iz Kragujevca, pustili ga jer je sin njihovog poglavice doktorirao u Kragujevcu.

Popečitelji znaju šta nama treba

Nego, meni nije jasno zašto eminentni doktor nauka nije upisao fakultet u Kragujevcu ili Novom Sadu?

Ali ništa bolje nije bilo ni na privatnom farmaceutskom fakultetu u Novom Sadu, na čijem sam sajtu pre nekoliko godina video reklamu:
„Ako uplatiš odjednom celokupnu školarinu, dobijaš popust.“

Alo, braćo, prijatelji – ko garantuje da ćete završiti?

O kvalitetu i znanju njihovih studenata pisac ovih redaka imao je „čast“ da se na licu mesta uveri, posredstvom studenata, odnosno nekih mojih laboranata, bez elementarnog hemijskog znanja. Što znači – prijemni ispit je bio čista formalnost. Ili, kako mi govoriše ljudi koji su tamo imali angažman, studenti moraju da se puštaju bez obzira na znanje.

Da se razumemo, ne mislim ništa bolje ni o državnim farmaceutskim fakultetima u Kragujevcu, Nišu, Novom Sadu, a bogami ni o mom matičnom, na kome sam diplomirao.
Upisao sam 1993. godine kao 66. na listi, sa 90 bodova.
Bio je jedan, jedini u Srbiji.
Ovo govori o selekciji.

Ne znam zašto sam vam to ispričao, ali možda će nekome da koristi.

Dakle, o bazičnom tekstu koji sam napisao pre skoro godinu dana ovde nema ni slova. Što bi Lane Gutović rekao: „Ne znam zašto sam vam to ispričao, ali možda će nekome da koristi.“

I da ne ispadne kako samo ovde tražim manu našim popečiteljima koji daju te đavolje sertifikate o visokoškolskim ustanovama da bi na njima doktorirali – a jedina stvar koja ima neku vrednost jeste papir koji može da se reciklira – evo konkretnog predloga kako obuzdati karcinom koji se zove hiperprodukcija farmaceutskih fakulteta:

1. Uvesti jedinstveni prijemni za sve fakultete.
2. Definisati tačan broj studenata, broj poena koji oni mogu postići na prijemnom i uvesti drakonske kazne za nepoštovanje odluke.

Sada dolazimo do pitanja – ko ovo treba da pokrene?

Esnaf, koga predstavljaju komore i udruženja. Dakle, Farmaceutska komora, Komora medicinskih biohemičara i, naravno, Farmaceutski fakultet u Beogradu kao referentna ustanova.

A šta sam hteo da napišem u onom tekstu – nije važno.
Važno je da je farmacija u Srbiji uništena.

Pitam se:
Šta bi bilo ako bi se desila globalna katastrofa bez mogućnosti kupovine lekova? Ko bi i kako bio u stanju da napravi 9 g soli na litru vode, ako ni to više nismo u stanju da radimo?

Za kraj, obradovao me je nafazolin sprej koji sam kupio u apoteci, a proizveden je u Apotekarskoj ustanovi Niš. Pa se pitam – da li je neko u sastavu Ministarstva zdravlja imao trunku mozga da napravi koncept zaštite domaće farmaceutske industrije u skladu sa mogućnostima, bar za one stvari za koje nije potrebna visoka tehnologija?

I da se uveže školstvo sa tržištem znanja – u suprotnom, svaki trgovac otvara fakultete, a da li će prodavati bikove, lekove, pljeskavice ili „srpske livade i potoke“, nema veze.