Kako se lečiti od malarije?

U prošlom broju sam pisao o malariji. http://www.sasamladenovic.com/sta-ako-dobijem-malariju/Toj mitskoj bolesti od koje su bolovali oni koji nisu prezali ni od čega, pa gurali nos tamo tamo ge niko pre njih nije smeo. Bilo da su bili osvajači, istraživači ili zaludni pisci. Sa nekim prahom koji leči malariju sreo sam se još kao dete. Čitajući najlepšu knjigu o Africi, poznatiju kao Afrika, napisana rukom Rastka Petrovića. Nekada nesvrsenog gimnazijalca iz albanske golgote naše vojske, brata Nadežde Petrović, stipendistu Francuske vlade,budućeg diplomatu i pisca. I taj pustolov  će svojim opisanim avanturama o toj veličanstvenoj Africi i nekom lekovitom prašku protiv malarije koji je, on, tokom putovanja stalno pio, častiti maštom jednog dvanaestogodišnjeg dečaka. Kasnije ću taj isti prah sresti i kod Selina i Džozefa Konrada.

Nekada na farmaciji…

Mnogo godina kasnije će nam na fakultetu stari profa Moma Gorunović govoriti o drvetu Južne Amerike za koje ću saznati da se zove Cinhona Pubescens. A na vežbama, naš asistent, tihi i dobri Zoki, će nam u kesice  podeliti braon-crvenkastu koru i isto takav prašak, naravno, ako se dobro sećam. I sada da me ubijete, ne mogu da se setim šta to beše karakteristično kod dokazivanja, ali čini mi se da beše neka crvena boja. Naravno, ako moji dragi prijatelji sa farmakognozije čitaju, nadam se da neće da mi zamere. Kao što je stari dobri profa, kada sam na praktičnom omašio temu- te sam umesto kvantitativnog određivanja pisao o kvalitativno dokazivanju. I ispit se za mene završio čim sam iz laboratorije izašao.

Bilo kako bilo Jednom na Kumodražu, lek protiv malarije postoji od kada postoji i bolest. Napravila je priroda tu komplementarnost da je sve oko nas samo stvar instikta. Tako da su za koru Cinhone znali indijanci još od kada je sveta i veka, a knjige kažu da civilizovani osvajači nikada ne bi saznali za lek da se kojim slučajem žena negog grofa španskog kolonijalnog distrikta u Peru nije razbolela od malarije. I šta će onda, nego, verovatno su otišli kod nekog mudrog starca koji im je namrvio prašak kore za koju ja mislim da beše crvene boje. I žena stade na noge.  Grof zadovoljan. A u čast preživele grofice drvetu metnuše ime Cinhona. Ko će ga znati kako se ono ranije uopšte. Ali istorija kaže da oni uz grofa su uvek davali najlepša imena.

Malarija kao saveznik ili protivnik u ratu…

Ali negde 1941. godine desi se neki detektiv koji  nije imao pametnija posla nego da se bavio lažima od pre petsto godina. I njegov, ne znam čime izazvan izveštaj, govorio je da je to sve bila laž. Ili kako bismo mi Srbi rekli, teorija zavere. I da nikada u Peru nije živela grofica koja se zvala Cinhona. Pa su tu počast otkrivanja leka davali nekim jezuitima, te ovima-te onima, ne znam kome sve. A Indijance je baš bilo briga za sve.  Živeli su i dalje u Kosta Riki, Peruu, Boliviji, Panami, Venecueli i Ekvadoru. Za Cinhonu i od Cinhone.

U Evropi su već umešni ljudi izolovali alkaloide, standardizovali doze, pakovali i prodavali prašak:  zaludnim avanturistima- kao što su bili dr Livingston i dr Jersin; novinarima- kao recimo Stenliju; piscima- Selinu, Konradu, Hemigveju ili našem Rastku; a kasnije opet nekim imperijalnim vojnicima kojima će malarija napraviti veće gubitke  od protivničkog oružja. Tako da će u prvom svetskom ratu, zbog gubitaka od malarije  u Mesopotamiji, Istočnoj Aziji i Jordanu, čitave armije biti imobilisane na Balkanu.

Englezi i Francuzi uvode svojim trupama obavezan prašak hinina uprkos tome što nežnjikavim Francuzima smeta što im ne miriše Remi Martin konjak, a arogantnim Englezima da je gorak i odvratan. Posle velikog rata kreću vojna ulaganja u istraživanje leka protiv malarije. Tako da se  1924. godine sintetiše prva kombinacija derivata hinina i metilenskog plavog koji će biti ćale današnjem primakvinu.

I onda opet počinje drugi svetski rat. I Japanci postaju ozbiljno ranjivi posle poraza na ostrvu Java koje je važilo za velikog dobavljača kore Cinhone za proizvodnju antimalaričnog praška.

A onda su Kinezi potražili po budžaku…

Druga najznačajnija biljka, opet za čoveka kome je instikt služio za preživljavanje, (što bi se danas reklo, nezaglupljenog bespotrebnim informacijama koje se ciljano plasiraju) je bio pelin. Ali ne naš pelin, poznat kao sastojak Gorkog lista, pića vaše i naše mladosti, već kineski, imena Artemisia annua. Ili Quighaosu, kako ga oni zovu. Poznat duže od Kineskog zida.  Verovatno da nije bilo njega, ne bi bilo ni Kineskog zida. I ova biljka je bila povezana sa ratom. U toku Vijetnamskog rata Ho Ši Min (To je onaj po kome se nekada zvao tek izgrađen bulevar na Novom Beogradu, a onda mu oni, koji nikada nisu gradili linčovali ime, kako to obično biva) je tražio pomoć od Kineza kako bi  se izborio protiv podmuklog neprijatelja. Ni Amerikanci nisu sedeli skrštenih ruku pošto su i oni imali ogromne gubitke od malarije po prašumama Vijetnama. Tako, poučeni gubicima iz Vijetnama, osamdesetih godina dolazi do intenzivnog istraživanja njihove vojne industirije na polju antimalarika i uvođenja nove generacije hinoliniskih lekova. Ali, ipak najveći doprinos u razvoju antimalaričnih lekova zadnjih decenija su dali naši tradicionalni i hiljadama godina odani kineski prijatelji. Kada su lekovi prestali da deluju i plasmodium počeo slobodno da se šeta kako mu volja  eto njih. Kineza. Izbacili četiri najznačajnija hinolinska antimalarika: lumefantrina, pironoidina, piperakvina i naftokvina. A onda iz džepa izvukli džokera koji se zove Quighaosu. A nije naš Gorki list. Svetska zdravstve organizacija će im konačno reći Bravo majstori. Artemeter će ući u kombinaciju sa lumefantrinom, ili bez njega, u lečenju nekomplikovanih Falciparum malarije. A artesunat će biti lek za ne daj bože. Kada te Sveti Petar već čeka kod sebe i nudi ti žvakaće gume samo da ne primiš artesunat.

Antimalarici danas…

Danas se dostupni antimalarici dele onako kakvo im je poreklo:

1. Derivati aril alkohola ( hinin, hinidin, hlorokin, amodiakvin, meflokin, halofantrin, lumefantrin, piperakvin, pirinoidin, primakvinm, tefonokvin) i svi su oni nastali od Cinhone. Bilo direktno ili hemisjkim inžinjeringom u traganju za idealnim jedinjenjem.
2. Derivati Artemisinina koja su danas nezaobilazna u lečenju malarije jer imaju daleko širi spektar uticaja na Plasmodium a danas se koriste u kombinaciji sa hinolinskim derivatima.
3. Antifolati (pirimetamin, proguanil, hlorproguanil, trimetaprim)

Danas, ukoliko ste u malaričnom području imate tri izbora: prvi, da dobro proučite preporuke američkog CDC (Centers for Disease Control and Prevention) i zaštitite se uzimanjem profilaktika; koristite repelente tako što ćete ih nepanično nanositi na kožu da ne se desi da preživite malariju a zaglvite sa trovanjem; i najbitnija stvar-mreža za spavanje i otvorene četvoro oči da se neki komarac nije podvukao u čerge.

Ja sam užasno nedisciplinovan po pitanju samozaštite tako da duboko verujem da: ili su moji eritrociti teško felerični da se Plasmodim ne kači, ili nešto nije u redu sa komarcima. Jedu me, ali za sada da čuknem u drvo nema naznake malarije. Ustvari, čekam da potroše sav novac iz fondacije Bili Gejca za uvođenje vakcine protiv malarije koja je za sada u fazi ispitivanja, pa da budem među prvima koji će da je proba.

Inače, ako se desi sumnja na malariju, na sajtu CDC postoji algoritam dijagnostikovanja i lečenja. Prvo se uradi brzi test, pa razmaz  i napravi računica koliko parazita je vidiljivo pod mikroskopom. Onda ide uključivanje antimalarika u terapiji u zavisnosti od vrste malarije i opšteg stanja pacijenta. Kod nas ovde u Bangiju, Centralnoafričkoj republici, prisutni su uglavnom u 85 % slučajevavreste Plasmodim falciparum, dok ostatak od 15 % ide na Plasmodium ovale, vivax i malarie. Tako da su prvi izbor lekovi protiv Falciparuma.

Ukoliko pogledate na slici videćete sledeće:

Levo u crvenoj kutijici je meflokin. Lek koji se daje za profilaksu i najkomforniji je za primenu jer se daje jednom nedeljno. Ali, jedan Jordanac mi je pričao da posle njega nije razlikovao levo i desno. I da je uvek video dvoja vrata hvatajući se za kvaku koja ne postoji. Tako da zbog neželjenog dejstva na psihu i nije neki izbor. Do njega je Atovaquon/proguanilhydrochloride poznat kao Malaron, pije se jednom dnevno i jako je skup tako da je onima sa plićim džepom neprihvatljiv. Onda do njega je kombinacija Artemetera 20mg i Lumefantrina 120 mg, koja se ovde najšeće daje. Počinje se sa četiri tableta, pa posle osam sati još četiri da bi se sledeća dva dana nastavilo na 12 sati. Do njega je kombinacija sulfodoxina i pyrematramina koji se uzima kao tri tablete odjednom, pa šta vam bog da. Iza njega je sjajan lek sastavljen iz Artesunata i Amodiaquina koji se pije tri dana po dve tablete. I poslednji u nizu je kombinacija Dihydroartemisin/Piperaquine ili D-Artepp koji se uzima tri dana po tri tablete. Za one teške slučajeve koje je malarija baš potkačila, ide intramuskularno davanje Artemetera ili intravensko Artesunata, a onda, se nastavlja sa tabletama.

Svoj na svome…

Sve u svemu lečenje košta. Plasmodiumi postaju otporni i to sve podrazumeva široku obezbeživanje široke palete lekova. Zdravstveni sistem Centralnoafričke republike je u očajnom stanju. Bolnice imaju dobre lekare entuzijaste, ali nemaju ni opremu niti lekove. Ljudi se uzdaju u tradicionalnu medicinu i u Boga. A šta drugo ostaje kada vas ubede da ste manje vredni i da niste u stanju da ništa svoje napravite. Ili, kao u jednoj zemlji na Balkanu, prodate državnu fabriku za protiv vrednost lekova koji su bili po magacinima. Čiji stanovnici, isto tako, spas traže u tradicionalnoj medicini i Boga. Kad se već škola uništava ostaju samo molitve i skupljanje ono što je oko vas.

Misleći ljudi se ne neguju uzalud, već da bi prodavali onima koji ne znaju kako. A što više mislećih, to manje poslušnih. Pa sada šta vam je na volji: da prodajete ili kupujete.

Svi mi koji smo odrastali osamdesetih setićemo se jedne reklame za neki herbicid: „Što manje korova, to više kukuruza“. Pa ko se kako vidi.

Imao sam nameru da ovaj tekst završim tradicionalnim lekovima protiv malarije koji koristi siromašan svet Centralnoafričke republike, ali moj prijatelj Džastlin, koji je trebao da mi uslika biljke zbog jakih kiša nije uspeo. Tako da umesto toga dobijate sliku, sada zbog kiše, podivljale reke Ubangi i mog prijatelja Džaslina od koga očekujem slike korena Kikilibe i još po nečeg.

Inače ovde je preko 6000 kuća poplavljeno. Sirak tužni bez iđe ikoga…

Pozdrav iz Bangija