…I dok je cepao drva u svom dvorištu razmišljajući, došao je Džontra da mu se pohvali da je na youtube izašao spot The rebels-a. I da je opšta ludnica za spotom. Major je zastao, ostavio sekiru i na androidu, koji je jako sporo očitavao spot, gledao svoje meštane kako udaraju ritam i Džontru kako menja izraze lica na svaku otpevanu reč od strane momaka.
– Jesi rođeni glumac. Džontro, ujebao te život.-omaklo se Majoru.
– Glumac se ne stvara, već se rađa.-smejao se Džontra.- Ljudi žive cel život da urade onoj što najbolje umeju. I ne mora više da rade. K’o onaj bubaljka, kako se zvaše… što cel’ život živi da oplodi ženku…
– Vilin konjic.-nasmejao se Profesor koji je izlazio iz kuće.
– E baš taj.-potvrdio je Džontra.
– Još da oplodiš onuj tvoju ženku i pravi si vilin konjic.-nasmjeao se Major.
– Džontra je umetnik… A umetnici žive van vreme…ete…kol’ko nji su oplodili i nastali neki Miki i Riki? Ne li je takoj?
– Imaš pravo…-potvrdi Major.
– Reko ti ja…da k’d-t’d će projde neki kroz selo i će vidi Džontrin talenat, samo mi krivo što toj moj blentavi tatko neje veruval… da je toj videl, pa da je umrel…
– Vidi te on odozgo Džontro… vidi i zna da je pogrešio… ali ne zameri mu…seljaci su rođeni da rade zemlju, ratuju za zemlju i završe pod zemljom… Ti si Džontro postao idol ovoj deci kako se san živi, a ne kako se život sanja.-govorio mu je profesor gledajući već drugi put snimak sa youtuba.
– Baš takoj… Džontro, kol’ko imamo kazne do sad?-upita Major.
– Prestal sam da gi brojim. Od vadenje cevke, napad na službena lica; pa fiskalni račun što nesmo dali na onija Dejanovićevi inspektori, a nemamo ni kafanu ni kasu; što Gile nema ličnu kartu; pa neje prijavljen kod mene; pa što smo išli da čuvamo stoku u vanredno stanje; pa što nesmo nosili maske za koronu… Ima da se iznaplaćamo ili ima se iznaležimo po apsu…Ili će ni otnu sve što imamo u protivvrednost za kaznu…ali kuj gi jebe…
– E kad je cirkus, onda ga pravimo do kraj… Vidi, idemo s’g da napravimo masku za svakog od nas. I ne samo za svakog od nas, već za svaku kozu, kravu, vola, konja Mitu… I sutra sve toj vodimo kroz selo.
Profesor se slatko nasmejao. Očito da je bio zadovoljan Majorovoj domišljatosti. Živeo je taj večiti dečak za bunt. I dalje je čekao da se približi onom limesu svetske pravednosti.
– Kako bre da kačimo na koze? Dal’ se zajebavaš?- zapita radoznalo Džontra.
– Ne. Ozbiljan sam. Jel’ imaš grupu na fejsbuk koju prati cel svet?-odgovori Major.
– Imam.
– Jel’ ste snimili spot u kome glumiš?
– Jesmo.
– Epa, sutra će snimiš stado koza sa maskama kako idu glavnom ulicom da se napiju vode baš tamo gde ovi zidaju… A onda će Gile na sve koze da poskida maske, da ih pusti da piju vodu, a onda će im stavlja ponovo. E sad ne može se ispoštuje socijalna distanca, ali jebiga i koze moraju vodu da piju. A ti će se sakriješ malo podalje i će snimaš sas mobilni telefon. A ja ću se popnem na krov od plevnju i ću gledam šta se dešava. Ostali neka budu spremni tuj, neka rade blizu, da ako zatreba pomoć, da se nađu.
– Milivoje… pa ti si naslednik Velikog Gandija… Kao što bi rekao „ Prvo te ignorišu, onda ti se smeju, onda te biju, i onda pobeđuješ“ .-nasmeja se Profesor.
– I onda te ubiju. Al’ kožu ću platim k’o Gandi…skupo… Ajmo Džontro da pravimo maske.
Ideja o pravljenju maski za sve što ide na dve ili četiri noge je krenula sa sprdnjom a onda su počeli da i Majora gledaju malo čudno. Izgleda da je i Major sišao s pameti. Ali niko mu nije protivio. Bar je bilo veselja i smeha tokom cele noći. Rasekli su platnene džakove, stare vunene čarape koje su nailazili po napuštenimm kućama, stare vutare, košulje…Šta god da su našli od tekstila, a da nije bilo potrebno, sašili su u masku. Gile je sebi napravio masku od neke šarene košulje, tako da mu je cvet došao taman ispod nosa, da se sticao utisak kao da ga miriše.
Ujutru su ušli u obor i krenulo je vezivanje maski. Koze su se branile, otimale, udarale glavom o zemlju, maske spadale ali su na kraju ostale nemoćne. Blejale, neblejale sve do jedne su imale masku. Konj Mita se nije bunio, a sa volovima se nisu smeli šaliti, tako da su im je vezali za rogove i pustili ispod nosa. Krenulo je opšte blejanje, rika, njačenje… tako da su policajci Cvetko i Nedeljko, na prijavu od strane radnika koji su već kretali ka gradilištu, već došli da vide šta se dešava. Ostali su nemi.
– Jel se vi to zajebavate sa državom?-besno je pitao Cvetko.
– Zar ti jednom Majoru govoriš da se zajebava sa državom?-oštro ga preseče Milivoje.
– Ti si Milivoje poludeo. Ovo ne može ovako. Sve ćemo da vas pohapsimo i pošaljemo u ludnicu..
– Jel’ moraju svi da nose maske?-upilji se Major Cvetku u lice, naravno, poštujući socijalnu distancu od 2 metara.
– Moraju, ali ne koze…
– Šta oćeš da kažeš, da su koze nebitne… A šta ako ni zarazite koze pa pocrcaju, kuj će da ni plati štetu?-upita ga Major pa se obrati Giletu:
-Gile, vodi gi da piju vodu.
Gile posluša i poče da tera koze iz obora, Gorča je poterao konja Mitu, a Kosta volove i krave.
Cvetko i Nedeljko, zbunjeni, pogledali su jedan drugog i krenuli za kozama, kravama, volovima i Mitom. Ostali su stajali u dvorišu, sa maskama, na propisanoj distanci i smejali se. Cvetko i Nedeljko su bili u čudu. Gile, sa sve cvetnom maskom, terao je koze ka reci gde su radnici već radili na gradilištu…
Оставите одговор