odlomak iz romana Rt dobre nade
Dvadesetog januara oko četrnaest časova i trideset minuta u Kolarčevoj ulici ponovo se pojavio Njegova svetlost, patrijarh Pavle.
„Pomolimo se i danas, na dan Svetog Jovana Krstitelja, Bogu pravde i istine da nam daruje mir i odmor od svih nesreća, sankcija i nevolja. Bog Vas blagoslovio!” – između ostalog, poručio je Njegova svetlost u svom nadahnutom govoru i bio ispraćen burnim aplauzom.
Policajci nemo su zurili u prazno čekajući smenu.
Ali studenti su prvi dobili pojačanje: iz profesorskog „kordona” štrčala je glava profesora doktora Jova D. Kečkića u pratnji mnoštva zabrinutih glumaca, novinara, oficira bivše JNA, savesnih roditelja svesnih važnosti trenutka, uverenih u nevinosti bunta svojih najrođenijih, spremnih ne samo da sruše vlast ili državu, već i stvore sasvim novi sistem vrednosti.
Negde oko dvadeset i tri sata postrojili su se novinari. Bojana Lekić, sa Radija B-92, izjavila je:
„Govorim kao novinar i dajem vam podršku u svoje slobodno vreme, makar ga nemala mesecima. Trošim svaki sekund boravka ovde da pokažem svoj lični stav i pružim podršku studentima, za razliku od kolega sa državnih medija koji u svojim izveštajima izražavaju stav režima…”
U diskoteci „Kod Plavog kordona” Neda Arnerić, Aljoša Vučković i Žika Milenković đuskali su sa ostalima na tihoj januarskoj kišici uz starogradsku pesmu koju je pevala Mirjana Karanović.
Namrgođeni policajci su u stavu mirno zurili u drveni krst, ikonu „Bogorodice Trojeručice”, donete sa Hilandara i niz voštanih sveća koje su gorele u rukama studenata.
Neka devojka prišla je zapevala pesmu Miroslava Ilića: „Smej se smej, uvek se smeješ…”. Neki policajac nije uspeo da se suzdrži; ispod šlema pojavio se stidljivi osmeh provincijskog mladića, kome je naređeno da iz nekog razloga stoji baš tu, ispred njih. Do juče je sedeo u oklopnom transporteru očekujući nagaznu minu ili zolju na kojoj je ispisano njegovo ime. Ljudi navikli da svakodnevno balan- siraju između života i smrti, stali su nasuprot svojih vršnjaka, studenata. Tako zanimljiva pojava, kao što je osmeh mladića u plavom, nije mogla ostati neprimećenom: trgom se razlegao gromoglasni aplauz. I dok su sa razglasa odjekivali stihovi pokojnog Milana Mladenovića „Još samo par godina za nas”, još nekolicina njih koji su nestrpljivo očekivali smenu, pevušilo je stisnutim usnama.
Nakon naporne i neprespavane noći, Stevan je ustao negde posle dvanaest. Otvorio je oči i video Jocu sa jastukom preko glave.
– Kol’ko je sati, bolan? – zabundao je kao medved.
– Čekaj da vidim… Pola jedan. ’Aj’mo na ručak!
– Auu… Pregazio me traktor! Bila dobra pijanka!
– Gde? – upita Stevan.
– U ateljeu kod one umijetnice Maje iz četvrtog bloka. ’Ajd’, bolan, budi čovjek te mi meti lonac kafe… al’ bez šećera!
– Kako me iskorišćavaš! Stavi kafu, donesi doručak… Šta ti sve pada na pamet! – gunđao je Stevan.
– Ako se osjećaš iskorišćenim i izrabljenim, a ti transparent u šake pa pred skupštinu! Vala tebi ne moram objašnjavat’ kako se bori za lična prava!
Stevan se nasmejao, naglo zgrabio jastuk i bacio ga u pravcu svog kreveta, ali je promašio i pogodio gitaru na polici. Ova je povukla sa sobom i neki Despotov krš, čije žice su se zaplele u knjige i sveske, koje se sručiše na pod.
– E jesi smotan! Kako te takvog sklepa onaj tvoj jadni otac!-progunđa Joca.
– Neznam kako al` bukvu sigurno silovao nije…jaooo… kafa!
Stevan se u jednom skoku našao kraj rešoa, ali nije uspeo da na vreme skloni lonče, iz koga se već izlilo čitavo jezerce kafe.
– Hvala ti…. Hvala, o presvetli, dobri čovječe! – veselo reče Joco i glasno srknu svoju „prvu jutarnju”.
Negde oko jedan navukli su jakne i krenuli do menze.
Joca je stao u red za žetone a Stevan je uzeo bonove. Kupus i grašak, ništa naročito, plus neka posna jela. U tom trenutku spazi tetkicu kako prinosi pržene krompiriće tek izvađene iz rerne.
Krompirići sa Bečkom šniclom, kobasicom, vešalicom ili „klot”, to je već bilo nešto dostojno poštovanja. Poslednjih dana ishrana im se drastično popravila?
-E falim te bogu da i ja imam jednom sreću s ovim krompirićima!-pomisli Stevan u sebi i za sekund se stvori u redu povlačeći dve tacne.
Krompirići sa bečkom, kobasicom, vešalicom ili „klot” je bilo nešto što su studenti najviše voleli. Tih dana se hrana drastično popravila, tako da je i krompirića bilo nešto češće ali Stevan je veoma retko do njih dolazio.
Inače, poznata je anegdota i ne samo anegdota već i ustaljeno pravilo da se društveno politička klima najbolje mogla posmatrati kroz studentski jelovnik.
Studenti su sa sigurnošću znali da im se nešto loše sprema čim porcije postanu ukusnije i obilnije. Dešavalo se to redovno pred izbore ili važne političke odluke koje bi mogle izazvati njihovu spontanu reakciju. Isto se ponovilo i te zime. Informacije o „stanju na terenu” na terenu dostavljao je kadar Studentskog centra. Sve sami Slobini doušnici i propali studenti, sitni vaćaroši i nesposobni klimoglavci, koji su posle na jedvite jade završenog fakulteta do penzije nameravali da ostanu u prestonici.
Samo što se još uvek mamurni Joco medveđim prstima dočepao prvog krompirića, kad ga neko udari po leđima tako da mu zalogajčić ispade i ulete pravo u supu.
– Pa jesi l’ ti normalan! U Babušnici samo krompir ra- đa, pa svi na njega ličite, kao što se po tebi da vidijet’ .
– Šta Al`! Jesi možda mislio na alkohol što si sinoć ispovratio po Studenjaku?-prekide ga Slobodan, Sloba ili Boban iz Babušnice kako su ga sve zvali, provlačeći se između njega i studenta koji je sedeo iza njegovih leđa kako bi seo do njega, dok su njegova dva drugara Ognjen i Igor seli za susednim stolom do zida, koji je bio prilepljen za njihov.
-Od alkohola se možda ruke tresu al od onog razređivača za one farbe il` uljane boje, đavo će ih znat kako se sve ne zovu, bi svako živ umro sem tebe! Neće te Bog kod sebe kad vidi kaki si baksuz! Pa ti si samo te gliste, crve i ostala čudovišta čto nosiš po tom tvom stomaku, kad piva u njemu nema, potrovao a glava ti i dalje stoji na ramenima! Jadne Krompirove Zlatice kod vas, ako tvoja glava liči na krompir!-odvali Joco na šta se svi prismejaše. A Sloba samo što je srknuo supu koja mu izlete iz usta rasprštavajući se po stolu.
-A znaš šta je bilo posle tog razređivača?-ubaci se Igor. Slobin cimer, student medicine Iz Bora.
-Došao u sobu, negde oko sedam a mi otišli na doručak. Dečko bio gladan, uzeo paket sa terase u kome je bilo pečeno pile koje je doneo od kuće još prošlog četvrtka.-pa poče prstima da broji dane. Da!… šest dana! Čovek otpakovao i smlatio celo pile sa terase staro šest dana!?
-Da nisi nešto duvao?-ubaci se Stevan na šta Slobo samo klimnu glavom, jer je Sloba imao čuveni trip gladi posle duvanja trave, koju je konzumirao samo po nekad na nekoj žurci, kad bi neko izvadio od negde zamotuljak. Tad bi jeo šta god mu je bilo na putu.
Igor se nasmeja pa nastavi:
-Dolazimo mi sa doručka, kad vrata otvorena!? Pogledam na njegov krevet on komiran. Oseća se nešto na leš! Šta li bi majku mu! Pogledam ja u Ognjena koji je taman stavljao kafu, i on se mršti ko da nešto oseća. Priđem Slobi da vidim da li je živ….rekoh…daj da vidim da se ovaj nije usmrdeo.. Budim ga on ne reaguje!? Kad osetim pored mene na stolu smrad oglođanih kostiju pileta!? Poče da budim ovu budalu i da ga teram da krene na ispiranje želuca a pojma nisam imao da je on popio… i tu hemikaliju… za boje.
-Pa jesil` ga probudio?-ubaci se Joco.
-Ma jesam, ali kavo ispiranje!
-E budale!-zavrte glavom Joco pa nastavi.
-Ma i ti si dobar čovjek. Ja bi kofu hladne vode pa po pijanoj budali!
-Ćuti a ti si bio bolji!-ubaci se Stevan.
-Bolji, nego kako! Pa bar nijesam pio razređivač za farbu!-odvali Joco na šta se svi nasmejaše spokojno brisajući poslednje komade ukusnog ručka. Te večeri navršilo se gotovo šesdeset sat stajanja ispred kordona. Asfalt ispod bine sa ozvučenjem prekrili su garež i ostaci sinoćnje logorske vatre. Petnaest minuta posle dvade- set i dva sata, iz mase studenata prema dvojici oficira poli- cije poletela je flaša kisele vode. Kad se staklo rasprslo, na obrazu jednog od njih ostao je krvavi trag. Situacija se naglo zaoštrila. Strasti se smiruju tek blagovremenom reakcijom i izvinjenjem studentskog obezbeđenja. Novosadski „kordon” zamenjen je subotičkim.
Negde posle dvadeset i tri sata oko tri stotine glumaca, režisera, pozorišnih i filmskih ljudi staju ispred policajaca.
Slavi se rođenja sina Branislava Lečića, koji policajce nudi „Džek Denijelsom”.
Pored Duška Kovačevića su i Dušan Prelević, Svetislav Goncić, Branislav Lečić, Svetlana Bojković, Petar Kralj, Gorčin Stojanović, Goran Marković, Bora Đorđević, Dragan Bjelogrlić, Dragan Jovanović, Voja Brajović, Danica Maksimović, Branka Katić, Bogdan Diklić, Petar Božović i mnogi drugi.
Petar Božović pokušao je i uspeo da „probije” kordon. Popularni „Kum Žoržo”, odeven u smoking, sa leptir mašnom, šeširom širokog oboda na glavi i krstom na brojanicama oko vrata, uputio se između dvojice policajaca koji se nisu usudili da ga zaustave i srdačno se rukovao sa brkatim potpukovnikom koji je komandovao jakim policijskim snagama na Terazijama. Vrativši se potom među kolege, Božović je podigao obe ruke ispod crnog plašta kojim je bio pokriven i uz ovacije obratio se studentima:
„Braćo, evo ja sam malopre probio kordon policije! I oni su naša braća. I oni će biti sa nama… Ne sme se proliti ni jedna kap srpske krvi i zato vas molim da se malo pomerite.”
Dolaskom pozorišnih i filmskih bardova situacija pos- taje rasterećena i opuštenija. Policajcima, koji su osim na televiziji retko imali prilike uživo da vide glumce, ukazala se prilika da proćaskaju sa njima.
Nešto posle ponoći kordon glumaca zamenjuje kordon advokata, a iza njih dolazi kordon profesora beogradskog univerziteta. Sa filozofskog se prvi Leon Koen obratio stu- dentima rečima:
„U poređenju sa demonstracijama iz šezdeset i osme godine u kojima sam učestvovao kao student, ove su poli- tički značajnije i ljudski privlačnije. Razlika među njima jedan je od pokazatelja koliko je naše društvo uprkos svemu moralno sazrelo za poslednjih trideset godina komunizma.”
Novinarka Duška Jovanić izrazila je sve sa nekoliko reči:
„Ja sam uz vas i sve vas puno ljubim.”
Još jedno jutro svanulo je, pred dotada neviđenim, šest- ostrukim obezbeđenjem.
Stevan je negde oko ponoći zajedno sa Acom krenuo do Čubure da pokupe Anu i njenu drugaricu Snežu kako bi zajedno dočekali dan Svetog Save. Negde ispred SKC–a, dočekala ih je veličanstvena buka pištaljki i koncert grupe „Van Gog”. Pevušeći „Neko te ima noćas, a to nisam ja”, produžili su ka Slaviji.
Kordoni su već gotovo sto sati stajali jedan naspram drugog. Studenti su uputili otvoreno pismo rektoru Dragutinu Veličkoviću, kao odgovor na poziv kojim im je zakazao razgovore za jučerašnji, dvadeset i treći januar u jedanaest sati.
„S obzirom da smo za poziv saznali preko sredstava informisanja, istim putem vam i odgovaramo… Nakon sra- motnih odluka Saveta univerziteta i Vaše nemoralne sprem- nosti da ih poštujete, mi od Vas očekujemo samo jedno: neopozivu ostavku.”
Legitimni predstavnici studenata Aleksandar Đukić, Mišo Gavrilović, Milan Kovačević i Momčilo Radulović u holu rektorata susreli su se sa studentom prorektorom i ostali pri svom stavu.
Uporedo se oglasila i sedamnaestorica dekana beogradskih univerziteta sa identičnim zahtevima.
Svoj potpis na zvaničan zahtev stavili su i direktori „Instituta nuklearnih nauka” u Vinči, „Instituta za filozofiju i društvenu teoriju”, „Instituta za primenu nuklearne energije”, „Instituta za društvene nauke”, „Instituta za biološka istraživanja”…
Čitava umna Srbija skočila je na noge i našla se na jednom mestu, a on i dalje ćuti! Zar ne zna šta se dešava?!
Dvadeset i šestog januara u Kolarčevoj studentima se pridružilo stotinak bivših oficira. U uniformi i sa šapkom, aktivni pukovnik Sreten Simović studentima se obratio rečima:
„Pozivam i ostale da pobede strah i podsećam ih da su obraz i čast ispred svega. Moramo se boriti da ova mladost proživi bolji život nego što je bio naš!”
Proneo se glas da je studente neformalno podržao i jedan od najboljih oficira, pripadnik 63. padobranske brigade iz Niša, major Ostojić.
Čitav dan pred Svetosavske litije protekao je u svečanoj i uzvišenoj atmosferi.
Prvi put od početka sedmodnevnog boravka ulica je blesnula prazničnim sjajem. Domaćinskoj atmosferi doprineli su i građani raznovrsnim posluženjem.
Najiskreniju podršku pružili su seljaci Starog sela i sela Radovan, čiji je predstavnik, čiča Pera Jovanović, doneo na poklon pečeno prase studentima. Sa pogačom u rukama, nakrivljene šajkače i rumenih obraza obratio se maasi:
„Klanjam vam se po tri puta u ime svih seljaka koji su poput vas imali smelosti da dignu glavu.”
Na redu je bio „kordon” sačinjen od imenjaka i prezimenjaka Slobodana Milošević i Mirjane Marković.
A za njima teritorijalci sa gas maskama, u gumenim odelima, praćeni taktovima muzike iz filma „Otpisani” i nekim žestokim regeom.
Tačno u dvanaest, sred najljuće zime, stigli su mladići u ronilačkim odelima, sa perajima i bocama kiseonika.
Oko dva sata posle ponoći, sa drvetom breskve u rukama, stvoriše se niški studenti.
Ulje na vatru dolilo je pojavljivanje Mikija Manojlovića, koji je inače u izjavi za sutrašnju „Demokratiju” izjavio sledeće:
„Koliko će sve ovo trajati, to je pitanje? Po mojoj proceni, biće dovoljna još dva-tri meseca. Hoće li sve proći bez incidenata? Bojim se da neće…”
Stevana, koji je sasvim slučajno prisluškivao intervju, iznenadio je odgovor.
– Ne priča Miki uzalud! – promumlao on, nešto kasnije, pred Acom, Jocom, Slobom- Babušnicom i Mitketom Piroćancem.
– Šta veliš? – upilji se Joco u njega.
– Kažem da će bude klanje.
– Eto, i prase se nekad bogovima prinosilo na žrtvu! – potvrdi Sloba.
– Da vi’š kak’e prasiće imamo mi u Pirot ! – reče dotad nezainteresovani Mitke Piroćanac.
– Kakvu to krmad, matere ti? – znatiželjno će Joco.
– Bez holesterola! ’Ranimo i’ zdravo, s ribu za doručak, za ručak i za večeru!
– Pa što ne maknu neku i za se, kad ste tolki ribolovci!-poentira Joco na šta se svi prismejaše.
– Kakav si baksuz, pored tebe živog ni žabu nemogu da uvatim!
– Možeš ti baksuza ščepat za nešto drugo!- i još jednom Joco trijumfalno zakuca, ovog puta okrenuvši se ka čuvarima reda, sa podignuta tri prsta u zadnjoj sekundi utakmice, na šta je masa eksplodirala.Naravno, ne zbog Joce i njegovog „zakucavanja”Mitketa , već zbog toga što je kordon pukao. Bolje reći, povukao se osme noći i nestao na očigled tri hiljade studenata, „propao” u Terazijski prolaz. Pred studentima su se ukazale puste Terazijska i ulica Srpskih vladara. Kolona se naglo popunila građanima koji su se probudili i pridružili se akademcima u šetnji.
„’Ajmo, ’ajde, svi u napad”, odjekivalo je Ulicom srpskih vladara sve do Slavije, Maršala Tolbuhina, Maksima Gorkog, Golsvortijeve i Bulevara revolucije, odakle će uz povike: „Buđenje!” i „Vratite nam kordon!”, krenuti ka Bogosloviji. Trasu je obasjavao pravi lajt-šou. Svetla su se palila i gasila u znak pozdrava iznurenim „smejavcima”, koji su posle osam dana srećno demonstrirali gotovo jedino što njihovi roditelji nisu uspeli da im unište – šarm generacije sedamdeset i neke, iznikle na ruševinama slavne istorije koju su za samo desetak godina uspeli da sruše njihovi roditelji.
Letele su konfete, slali se poljupci ili pogrdne reči. Kod Pančevačkog mosta napravljen je zaokret, odatle se povorka Ulicom 29. novembra vratila ka Trgu. U drugi krug krenulo se Ulicom Moše Pijade, preko Trga Nikole Pašića, do Takovske i zgrada televizije i „Politike”. Na svom balkonu dočekala ih je čuvena Baka Olga u pidžami i poslala im poljupce.
Oko pola osam ispred Patrijaršije krenula je litija pred- vođena svešteničkim korom i Njegovom svetlošću, Patrijarhom Pavlom.
Beograd nikad nije delovao svečanije. Kao da su Srbi postali svesni važnosti sitacije?
Na Slaviji, na jednoj žardinjeri Stevan ugleda dvojicu iznurenih, ali nasmejanih studenata, pripadnika „elitnog odreda” Mašinskog fakulteta za traženje rektora, Dragana Ristića i Bojana Đurića.
Preko Vračara litija je stigla do Porte Svetog Save, a da se još nije ni nazirao kraj kolone.
Oko devet Sveta liturgija služi se u još nedovršenom hramu Svetog Save, pri čemu studenti imaju prednost.
Mitke nekako uspeva da se dokopa vrata, dok Joco i Aca ostaju zaglavljeni u masi na korak od ulaza. Ubrzo odustaju i vraćaju se do Stevana, koji je sa Anom i Snežom stajao ispred „Vojno tehničkog instituta”.
Onako mrtvi umorni, niko osim Sneže i Ane nije imao snage da sačeka kraj liturgije i početak pričešća.
Nakon trideset i nekoliko neprespavanih sati, rešili su da preskoče ručak i večeru, makar za večeru bili I krompirići.
Оставите одговор