Мајко куде ме посла у туђ свет. Колко тежак цигларски калуп, толко још гори крвопија мајстор.
Тепа сас прут кад не могу да стигнем да на време прострем цигле.
Спимо на земљу ко стоке у колибе од сламу.
Испод сламу турамо наше пандиље.
Покривамо се сас кожуци. Дају ни ги овчари,
када се залади и падне киша.
‘Рана никаква.
Само проја ‘леб и некад нам дају пасуљ куде сас
кашику можеш зрна да тражиш.
Газде Бугари, ко мајстор, неки баксузи људи.
Цел д’н се ради.
Устанемо к‘д свањује а легамо онда к‘д се по
мрак све цигле здену и напраји место за сечење
нове. За други д’н.
Не знам ни к’д свањује, ни к’д мрак пада, ни к’д
спим. Св‘ки д’н ми ко на онај свет.
Не могу да издржим терет. Аман помагај мајко,
куде да се денем одовде.
Снага нејака, а терет за стареји.
Снага ми је болна. Све ми је сломљено.
Не знам куде се наодим, руке подбунуле.
Рапаве од жуљеви, очи само на мене, толко сам
се исушил да ме не можеш ни препознаш.
Питујем си се дал ћу да си овај терет да
издржим.
Пуста нек остане печаловина. Куј гу измисли
да се мучимо.
Да си дома дојдем и да никуд не идем од овце
и наше село.
М.Младеновић
Оставите одговор