Bilo mi je šest godina.Te godine, te jeseni sam trebao poći u prvi razred.
Obukao sam svoje nove farmerke, Borovo patike koje mi je deda kupio, onomad, kad je došao s posla zato što bez mene ne bi imao ko krave da pazi, kako je govorio, dajući na značaj mojoj skromnoj veličini od metar i žilet.Tako sređen, a uz to i sa novom Sandokan majcomkupljenom za u školu, izašao sam pred aet šljapkajući patikama iz kojih su štrčale nevezane pertle.Na starom klimavom tronožcu, najpre sam vezao jednu pertlu i taman kad sam hteo da podignem drugu nogu, osetih snažan udar po mojoj zadnjici i- trasss. Jak udarac glavom o kotlić sa pomijama koje je baba spremila komšinici da nahrani našeg vepra Špiru. Od siline udarca moje, do nule ošišane glave ili ćelavog globusa kako su me tog leta u selu nazivali, zatetura se kotlić po drvenoj stolici sa koje skliznu i pravo po mojim novim Borovo patikama.
Ništa mi jasno bilo nije sve dok ne videh fleke po mojim novim tek kupljenim farmerkama i osetih lepršanje perja iznad i oko moje glave.
Pirgan!
-Dedo, Pirgan!- počeh da plačem nemoćno zarobljen pod aetom oči u oči sa mojim smrtnim neprijateljom petlom Pirganom.
Deda, sa penom po licu i brijačem u rukama izlete iz kuće ko iz topa preteći Pirganu sekirom i supom vadivši me zaglibljenog u kotliću Špirinih pomija.
 |
| Seoski sabor na Čobancu. Južna Srbija. Iz fotodokumentacije mog oca Miroslava Mladenovića |
-Neće se ti na mene šenicu najedeš do sledeću zimu!-ponavljao je deda dok sam ja uplakano gledao u svoje nove, pomijama isprljane farmerke i Borovo patike. Jedino Sandokan je mirno sedeo na mojim dečijim grudima i nemo posmatrao moje spremanje za veliki narodni sabor na Veliku Gospojinu, te godine kad sam trebao poći u školu.
-Ajde, nemoj da plačeš…ajduci nikad ne plaču!-milovao me deda po kosi pričajući po ko zna koji put priču o ajduku Strelji i njegovom petlu.
-Ma ne plačem ja zbog Pirgana,…ja ću njega u supu!-branio sam se ja imitirajući dedu.
-Ma…ma…vidi kakav sam…nemogu ovakav da idem na sabor!-kroz suze sam izustio i briznuo u još veći plač.
-Maro!-viknu deda babi.
-Očisti odelo na ovoga našeg ergena pa idemo snajku da tražimo. Jako je sln’ce taman će se osuši.
Ja, sa krupnim dečačkim suzama koje su se ko klikeri spuštali niz moje dečje seljačko lice koje nije moglo da rasplače ni Pirgan, a niti batine zbog krađe komšijskih krastavca, nemo sam stajao i izuvao prljave Borovo patike.
Baba je očistila patike koje nisu bile ko malopređašnje, ali su bile bolje od opanaka kojih nisam hteo na sabor ni za živu glavu.
-Pa kude ću tamo ovakav kad se tamo nose samo nove stvari- promrmljao sam u bradu, a deda bi samo rekao:
– Ajd’…kuj si je ubav on si lepotinju nosi i gaće da nema.
Put je prošao uobičajnim dedinim pričama sa komšijama: o ciglanama, Hrvatskoj gde su te ciglane bile, kosidbi, i drugim sasvim uobičajenim stvarima ljudi toga vremena, dok su baba i komšike išle ispred njih i one raspredajući ko zna o čemu. Ja sam zurio po drveću i okolnim stenama tragajući za sinidarima i gušterima gađajući ih praćkom sve dok ne bih začuo poznat zvuk harmonike mog prvog komšije muzikanta.
 |
| Seoski sabor i moj ćale (ovaj sa naočarima) mlađani student matematike. Ne znam na kom je saboru vilenio… 🙂 |
Zamirisaše kafane; prodavala se šećerna vuna; cigani su lupali mečki i vrteli Čičino, gde su seljaci, taman stigli s pečalbe bacali novac kladeći se na brojeve koje bi okretao čiča; deca su se jurila između momaka i devojaka koji su igrali u kolo nadigravajući se i nadpevavajući između sebe. Baba, a i sve žene iz tih planinskih pečalbarskih sela, bi odmah uhvatile muževe pod ruku ,vešto provodeći ih mimo kafana do domaćinskih tezgi gde bi se kupovala oštrila, noževi, džakovi , julari, konopci, namirnice i sve ono što je bilo neophodno malom seoskom domaćinstvu.
Ja bih sve vreme trčkarao oko babe i dede očekujući njihovu milost ne bi li mi kupili neki pištoljčić ili nešto što nije skupo.
-Maro!-obrati se deda.
-Ja i moj ergen idemo da tražimo devojku, a ti sas Zoricu gledaj i kupuj kvo ni treba!
– Ja ću kupim ono što ni treba, a vi red si vodite!..Nemoj da tebe i ergena ja noćaske po šumu tražim!
-Ženska pamet!-deda je samo zavrteo glavom.
-Vidiš sinko!…napregnu deda obrve kad smo bili pored grnčara.
-Ovo ti je Alavutka, ili Okarina, instrument od glinu… iz kojeg smo mi ko ergeni po sabori svirali.
-Pošto ti je ovoj?-pita deda trgovca.
-Dva dinara alavutka, a četiri ova testija!-odgovori trgovac.
-Ajde za pet i jedno i drugo… Da ga ne baksuziramo!-stade deda da se cenjka.
Dogovoriše se trgovac i deda i tako ja umesto pištoljčića od pola dinara dobih okarinu uz obećanje da babi ne pričam za cenu.
Tog dana sam kući došao sa komšijama zastajkujući pored koje vodenice ili izvora prepričavajući o tome ko se koliko napijo; ko je za koliko prodao ili pazario kravu; za koliko brašna su razmenja drva ili krompir i đavo će ga znati kakvih li sve poslova ne pominjaše krativši kilometre stmog planinskog puteljka.
Baba je ostala do kasno u noć kuneći dedu „Mrtav dabogda nikad flašu ne videl“
što se, zajedno sa komšijom Jovom napio kao čep, ostavljajući mene da se vraćam sa komšijama.
A ja se nešto preterano nisam uzbuđivao. Hodao sam nogu pred nogom duvajući u crvenu glinenu sviraljku pokušavajući da stvorim samo meni znanu melodiju zastajkujući pored neke bukve ne bi li ispalio po koji hitac praćkom.
Odjednom je ustala cela sala aplaudirajući umetniku koji je poklonovši se, držao u ruci mali crveni instrument.
Za trenutak sam se prenuo, baš onako kao kad mi je u školi, dok sam pokazivao instrument drugu iz klupe, ispao iz ruke u strahu da nas učitelj ne vidi.
Bio sam u pozorištu i sedeo na meke pozorišne stolice.
Ustao sam. Aplaudirao sam nekim posebnim osećajem da li radosti, sete, tuge ili mešavine svega ili pak neznam čega. Gledao sam umetnika kako se nošen aplauzima publike vraća na bis, opet uzima okarinu, ili alavutku (kako se kod mene govorilo) u ruke, baš onakvu kakvu mi je deda umesto pištoljčića od pola dinara, kupio za dva.
Оставите одговор