Zdravo Naši,

Pišem vam kao od kuće. A ni ja nisam tamo gde se kuća zove dom. Ali sam mnogo manje daleko nego što ste vi. Odem s vreme na vreme u svet da bih se vratio. Ne ostavljam kuću onako, kao kada znaš da više nećeš da se vratiš. Ma koliko se u sebi nadali, da je to-samo na kratko. Možda sam u odnosu na vas imao više sreće ili manje hrabrosti. Da se otisnem na put u nepoznato. Ali kako god. Svi smo sada tu negde. U ovom signalu koji se prenosi kroz prostor, iako, dok pišem ovo pismo imam osećaj kao da mi po papiru mastilo škripi.

Još davno je moj deda hteo da napusti kućni prag: ostavlajo bi njive, livade, stoku… pregazivši brzu planinsku reku kako bi se otisnuo u svet gospodstva. A svet gospodstva mog dede je bila kuća blizu ciglane u jednom od ravničarskih sela po kojima bi nekada radio. Odlazio bi u proleće kada bi sneg okopnio i vraćao se u zimu kada je sneg trebao da padne. Kući bi jedino dolazio u vreme kosidbe mučne i oštre planinske trave.

I nije to bilo daleko kao što ste vi sada otišli, ali dovoljno da znaš da više nikada nećeš da se vratiš. I da će tvoje njive i livade ostati urasle u šipražje. A s druge strane i taj svet, tada,ma koliko bliži bio, izgledao je mnogo dalji nego što ste vi sada. Nikada se daljina nije merila kilometrima, već nemirom u sebi.

Nije dugo izdržao u tuđini. Nedovoljno da moj otac, na poziv njegovog imena,  umesto Oj kaže Molim.

Vukla ga je reka koju je pregazio s mišlju da se nikada više ne vrati. Ali nada je kurva stara.

Jednom, preko te reke odveli su ga u logor; drugi put u rat; treći put je pokupio porodicu i otišao tamo gde hleb nije kukuruzna proja. I gde rano izjutra sve ulice mirišu na taj simbol ljudskog dostojanstva koji će se jednom gladnom dečaku utisnuti kao životnio cilj- da postane pekar. Mnogo godina kasnije moj otac neće postati pekar, već matematičar, ali ni to, da se deca školuju, neće biti dovoljan razlog da deda ne izdrži ni godinu dana, pokupi svoje kućanstvo i vrati se nazad u selo. Naravno, preko iste one reke koju je već nekoliko puta gazio s mišlju da se više nikada neće vratiti.

Dragi zemljaci, skoro sve vas koji živite daleko i sa kojima se redovno dopisujem, nikada nisam video. A ovaj vek, i ako ima neke lepote u njemu, to je što mogu da pričam sa vama kao nekada ispred zadruge u selu, iako vam nisam ruku stisao, opsovao, rekao ne sviraj k… i sve ono što čini Naš narod Našim. Ma kako se zvao i kome se Bogu molio. A ruku na srce, nikada, niko od nas i nije se nešto previše u molitvama pretrgo.

U mom selu nema više te reke koju je moj deda tri puta gazio da se ne vrati.

Nema je ni u vašem.

Oteli su je.

Strpali u cev.

Ukrali joj dušu da bi sebi stvarali bogatstvo koje nije kao vaše. Ma koliko god imali. Puno, ili manje puno. Ili čak i da ništa niste stekli imate više nego bilo ko od tih nezasitih gadova. Jer  nije bezvredno biti sam na brodu, krstariti američkim ili kanadskim drumovima;  raditi kao spasilac na bazenu ili izbacivač u diskoteci; spavati po nepoznatim kućercima čekajući kada će neko uniformisano lice da vas kao poslednju spodobu izbaci iz tuđine. A vi ste otišli  tamo sami sa jednim jedinim ciljem: da svojoj deci date nadu.

E ti, ovde, na vašoj zemlji, zbog kojih ste jednom otišli, kolju i poslednji znak života koji je ovde ostao. Kolju naše reke.

Nestaju pastrmke, koje bi se nekada migoljile između klizavog kamenja pokazujući svoje vesele pege; nestaju rakovi; nestaju virovi gde bi vas vaši dedovi vodili da se šljiskate dok bi hladna voda režala na vaše dečije telo.

U Srbiji je planirani pokolj od preko osamsto reka. U selima Topli Do i Rakita su ustali vremešni seljaci. Bili su tučeni. Maltretirani. Jedan je umro. Njihov ponos brane građani Srbije koji su stali pod barjakom Odbranimo reke Stare Planine.

Uspeli su da zajedno sa babama i dedama od preko osamdeset godina oteraju domaće okupatore.

Ne znaju te starine za Gandija, ali znaju da ostatak njihovog života pod bagrom ne vredi ništa

Tukli su ih okupatori bejzbol palicama.

Podmetali bombe.

Pretili ćelavim nabildovanim batinašima.

Prskali ih hemijskim agensima.

Ali gorštaci su to.

Nisu se predali. Kao i moj deda, nekada, koji bi prešao 20 km da ode  kod zubara kako bi izvadio dva zuba bez anestezije. Žedna stoka je više bolela od izvađenih zuba. A meni su otelu tu reku, gde se naša stoka pojila.

Dragi zemljaci, trebate nam. Treba nam vaša pomoć da sprečimo bagru da ne popljačka i ovo što je ostalo. Izvore Vlasine su prodali Koka-Koli, a reku Vlasinu, na kojoj sam odrastao, nekim Arapima; reke Kopaonika i Stare Planine strpali u cev i to siledžijstvom.

Treba nam vaša pomoć da se ne osećamo sami i izdatim od države i preplašenog naroda. Ne budite lenji i pogledajte jedan Fejsbuk profil. Ime Dzvana Moonsun. Znam je toliko da sam sate potrošio na Fejsbuku čitajući o njenom ratu za zemlju koju je ostavila toliko davno da bi svaki čovek pomislio da je zaboravila, a ne znam ni kako se zove. Živi u Santa Moniki, Kaliforniji, SAD. Verovatno je ovo pseudonim. I pretpostavljam da je umetnica, jer jedino umetnicima um govori impulsom emocije.

Džvana je uzela avion i došla u Srbiju na jedan dan. Zamislite na jedan dan! Da bi prisustvovala prvom protestu za reke u Beogradu! Uspela je da istinu o klanju naših reka odnese u Ujedinjenje Nacije, Njujork, pre mesec dana; skrenula pažnju glavnoj direktorki UNED (UN Environment Programme). Ali ona je sama u dalekom svetu. Potrebni ste joj VI. Nebitno da li ste lekari, IT stručnjaci, biznismeni, kamiondžije, vlasnici restorana ili konobari. Nebitno koliko na računu imate, već šta u duši nosite. Vaš glas tamo vredi kao hiljadu presušenih glasova ovde. Nebitno kom se Bogu molite i sa koje ste strane međe nesrećom izorane zemlje. Kontaktirajte je da saznate kako možete da pomognete.

Zaštite svoje selo, mada se nikada u njega ne vratili.

Veliki vezir Mehmed Paša Sokolović je sagradio onaj čuveni most u Višegradu kao sećanje na jednu sumaglicu kada su ga Turci, kao dečaka, čamcem prebacivali putem u nepoznato.

I eto, da vam se pohvalim ako niste videli, da je u Toplom Dolu bio Manu Čao. Mnogi od vas bi tražili kartu više da bi bili na njegovom koncertu. A on je svratio, onako, kako duševan svet svraća u selo u podnožje Stare Planine.http://rs.n1info.com/Showbiz/a536733/Manu-Chao-na-barikadama-protiv-MHE-u-Toplom-Dolu.html

Ljudski. Kako bi drugačije.

Kada je potrebno od neke zemlje napraviti pustoš, uništi joj se obrazovanje. Uništi tradicija. Uništi vera. Uništite mit, kao poslednja stvar u šta se veruje kada se ostane bez ičega. I nastane tada bezglava gomila kojoj se može oteti sve. Sada sam upravo u jednoj takvoj zemlji. Zemlji divnih i pametnih ljudi i još lepše dece, ali duboko izoranoj građanskim ratom.

I za kraj da vas pozdravim sa divne reke te zemlje.Iz srca Afrike. Gde reka siromaštvu daruje dan više: bilo da se lovi riba ili ronjenjem skuplja pesak koji se kanuima dovozi do obale.